Ослепљен духовним очима, прилазим Ти Господе Христе, као слепи од рођења, и у покајању Ти кличем: Ти си онима у тами Пресветла Светлост!

Ослепљен духовним очима, прилазим Ти, Господе Христе, као слепи од рођења, и у покајању Ти кличем: Ти си онима у тами Пресветла Светлост!

Ове речи, дубоко молитвене и испуњене покајањем, одзвањају душом сваког хришћанина који тражи пут ка Истини. Као што је Христос исцелио слепорођенога, тако и данас исцељује свакога ко Му прилази са срцем отвореним, са вером и смирењем. Овај унутрашњи слепац, кога често не видимо у себи, крије се иза гордости, страсти, зависти, немара и духовне лењости. Очи тела могу гледати свет, али ако су очи душе затворене – тада ходамо у тами, и не видимо Светлост која нас позива.

Господ Христос је рекао: „Ја сам Светлост свету; ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати светлост живота.“ (Јн. 8,12). Ово није само обећање, већ стварност за све који Га искрено траже. Када душа постане свесна своје духовне слепила, тада почиње истински подвиг – подвиг покајања. Покајање није само жалост због греха, већ дубоко преумљење, жеља да се поново родимо у Христу, да погледамо свет Његовим очима и корачамо Његовим путем.

Слепи од рођења није знао шта је светлост, али је чуо глас Христов и поверовао. Он није имао искуство светлости, али је имао наду. Тако и ми, кад се изгубимо у мраку живота, када нас пригуше бриге, страдања и сумње, треба да се сетимо да је Светлост већ дошла у свет и да нас никада не оставља. Христос долази у наш живот тихо, али моћно – и пита нас као што је питао слепога: „Верујеш ли ти?“ И ако у срцу одговоримо „Верујем, Господе!“, онда ће нам се отворити очи душе, и видећемо свет не више као место безнађа, већ као простор спасења.

Духовна светлост не долази кроз знање, ни кроз логичко закључивање, већ кроз искуство Бога – кроз молитву, кроз сузе покајања, кроз љубав и праштање. Она обасјава сваку сенку у нама и враћа нам унутрашњи мир. Христос не чека да постанемо савршени да би нам се открио, већ нам долази управо у нашој немоћи и слепилу – да би нас просветлио.

Зато, као слепи од рођења, са болом у срцу и надом у очима, кличемо: „Господе, дај ми да прогледам!“ Не телесним очима, већ очима срца, да видим Твоју доброту, Твоју милост, Твоју вољу за мој живот. Ти који си Светлост у тами, дођи и у моју таму, и учини да и ја постанем светлост Твојом светлошћу, да у мом животу други виде Тебе и прославе Твоје свето име.

Нека ова молитвена молба буде клик свих нас, који ходамо кроз живот чезнући за смислом и Истином. Јер када прогледамо у Христу, тада знамо – не корачамо више сами.